Нотес

СЕВЕРНА СРПСКА ПОКРАЈИНА, СВИ ЊЕНИ САСТОЈЦИ И ТУРИСТИЧКИ МАГНЕТИЗАМ
Војводина је менталитет
Управо тако је говорила Војвођанка Исидора Секулић, велика дама српске књижевности: Војводина није простор, него менталитет. Нарав. Како је војвођански пејзаж колоритан, прошаран рекама, језерима, Фрушком гором и Вршачким планинама, тако је и живот овде богат и узбудљив, јер је све испреплетано. Клима, обичаји, језици, културе, сензибилитети... „Свакојаког је обиља и ситости овде, зато је Војвођанима све тако равно”

Пише: Хелена Дуковић

Када се тражи најједноставнији начин да се представи северна српска покрајина, обично се каже да су „тамо сви однекуд дошли”. Неко пре, неко касније. Настала је на развалинама разних царстава: римског, византијског, турског, аустроугарског. Њено благородно тло одувек је привлачило људе жељне бољег живота, па су у Војводини уточиште нашли Немци, Мађари, Словаци, Украјинци, али и Јермени, Јевреји, Цинцари... Српско присуство забележено је врло рано, а најмасовније досељавање било је крајем XVII века, после аустријског (и хришћанског) пораза у рату против Турака. Патријарх Чарнојевић повео је 1690. године Србе у Велику сеобу из јужних крајева, а аустријски цар им је обећао да ће сами бирати свог војводу. То је први помен војводстваовде.
Да би сачували језик и веру, Срби су били браниоци војне границе аустријског царства. Успели су да сачувају и одбране и једно и друго. Пренели су из старог завичаја светиње и обичаје, а Војводина је постала центар развоја српске културе. Прва српска гимназија отвара се 1871. године у Сремским Карловцима, Матица српска основана је 1826, а а први театар у Срба – Српско народно позориште – године 1861...
Одлуком Народне скупштине у Новом Саду, 25. новембра 1918, Војводина је ушла у састав Краљевине Србије.

ЕВРОПСКО БОГАТСТВО РАЗЛИЧИТОСТИ

Како је војвођански пејзаж колоритан, прошаран рекама, језерима, Фрушком гором и Вршачким планинама, тако је и живот овде богат и узбудљив, јер је све помешано. Клима, обичаји, језици, културе, сензибилитети... Вазда се овде живело заједно, испреплетано, можда баш отуд у баштини Војводине толико лепоте. Кренете ли кроз села и вароши, с краја на крај ове покрајине, имаћете осећај као да сте пошли на својеврсно путовање по Европи. Од Суботице до Сремске Митровице, од Сомбора до Беле Цркве, свако место је „тако исто а тако различито”. Свачији се обичаји поштују, па се и празници дупло светкују. Два Божића, два Ускрса, две Нове године. Једни код других одлазе на крсне славе и имендане, а када је сеоска слава или кирбај, на вашар долазе сви. Деца се посебно радују, јер тада у село долазе рингишпил, продавци играчака, шећерне вуне и ко све не.

ФЕСТИВАЛИ ГУРМАНЛУЦИМА У ЧАСТ

У Војводини се одувек добро јело и пило. То се зна! Па није ни чудо, кажу, што су Војвођани тако питоми. Од свакојаке ситости, после им „све равно”. Колико се овде цене добар залогај и капљица, сведоче бројни фестивали храни у част. Нема специјалитета који нема свој дан, ни села које нема неки фестивал.
„Сланинијада” у Качареву се одржава сваке године у фебруару. Мајстори месарског заната такмиче се у припремању сланине, али и других специјалитета. У Турији се на „Кобасицијади” прави џиновска кобасица, увек дуга око два километра. На Фестивалу меда у Новом Саду своје производе излажу пчелари из целе Србије. У октобру је „Купусијада” у Футогу. Домаћице се такмиче која ће боље да скува слатки купус и савије сарму, а бира се и најтежа главица овог поврћа по коме је Футог надалеко чувен. „Грожђебал” у Сремским Карловцима је за љубитеље боговског пића права светковина. Тада могу да се пробају вина из чувених карловачких подрума. (...)

САЛАШИ, ЧАРДЕ, ТАМБУРАШИ

Када дођете у Војводину, никако не смете пропустити посету салашима и чардама. На тим старинским газдинствима, где се живот одвија на традиционалан начин, не само да се ужива у миру и природи већ и сјајној домаћој кухињи. За оне који више воле реку, ту су чарде – претече данашњих популарних сплавова, уточиште бећара и ноћобдија. У прошлости, чарда је била надстрешница крај реке, на четири стуба, прављена за путнике намернике. Ту је доцније почело служење пића и хране, а затим су дошли и музичари, гајдаши па тамбураши. Тако је остало и до данас! Чарде су оазе свежине, добре хране и провода. Поготово за љубитеље рибље чорбе и свеже печене речне рибе. Сваки провод у Војводини зачињен је песмом тамбураша, ма где год били – на салашу, фестивалу, вашару, чарди или тераси Петроварадинске тврђаве.